Ла Роцхе Гоион је добио име по једној од најстаријих бретонских породица (званих Гвион, Гоион, Гоуеон, Гоион и Гоуион).

Легенда сведочи да је први замак саградио Гојон под Алаин Барбе-Тортеом 937. године.

Садашњи замак, за њега, настао је пре појаве каноника у Бретањи (1364), а затим је настављен по избору Гојонске среће у другој половини КСИВ века. Постојао је 1379. откако је Ду Гуесцлин послао одред у Ла Роцхе Гоион који се храбро опирао. Тврђава је конфискована у корист Карла В, а затим враћена власнику Герандским уговором (1381).

Током петнаестог века, друштвени успон Гојона се наставио. Појављују се у државама Бретање. Гојон, коморник војводе од Бретање, ожениће се наследницом бароније Тхорињи-сур-Вире. Породица Гојон напушта бретонску колевку и одлази у историју Француске. Замак тада прима гувернера који се смести у кући уређеној за ову сврху. У време сусрета Бретање са Француском (оствареног током уговора 1532. године), она добија ново седиште (1490.), овог пута енглеско, без успеха за освајаче.

Цоуп де граце је изнела Лига. Жак ИИ Гојон, господар Матигнона, маршал Француске, гувернер Нормандије и Гијена, стао је на страну Хенрија ИВ. У знак одмазде, 1597. године, делегат војводе од Меркоера по имену Сен-Лоран, опсео га је и напао. Замак који се тада већ звао Ла Латте, био је демонтиран, опљачкан, опустошен, спаљен. Само тамница је одолела.

У замку у рушевинама сер Гаренжо је био заинтересован за утврђивање обале за одбрану Сен Малог. Дворац је сходно томе трансформисан споразумом Матињона између 1690. и 1715. године. Много дугује аспекту који га познајемо.

Године 1715. дошао је Џејмс Ил Стјуарт и тамо се склонио и нашао место злокобно... Истина је да је тамо пропало гадно новембарско вече. Исте године Луиз-Иполит Грималди (принцеза од Монака) се удала за Жака-Франсоа-Леонора Гујона, господара Матињона, постала војвода од Валентиноа, под условом да преузме име и оружје Грималдија без придруживања његовој породици.

Године 1793. саграђена је пећ да поцрвени муда и неколико осумњичених за контрареволуцију је затворено.

Млади Малоуинс су га узели на јуриш, без успеха, током Сто дана (1815). Ово је била његова последња ратничка епизода.

Током деветнаестог века постепено је напуштан, имао је само једног старатеља. Отпуштен из употребе од стране Министарства рата 1890. године, продали су га Домаинс 1892. Био је углавном у рушевинама када је класификован као историјски споменик 1925. Од 1931. године га је обнављала породица Јоуон из Лонграис и отворена је за посету. . Постао је најпосећенији замак у Бретањи, после дворца војвода у Нанту.